Put-u-zimsku-magiju-detinjstva-Macvanski-Prnjavor1

 

Ne znam šta je u pitanju, da li magičnost fotografije prvog sumraka i kontrasta plave i narandžaste boje i bele boje snega, da li potreba za iskričavim šljokičastim detaljima, da li pulsirajuće žmirkanje lampiona, ili poljubac iznad od inja mokrog šala, pak zima i novogodišnji praznici u mojoj glavi prave vrhunac sinestetskih osećaja. -Call it magic or call it truth- što reče Coldplay, zimska čarolija je savršena sintagma dve neodvojive reči ako mene pitate.
Odavno sam sebi rekla -zimi mi se uvek dešavaju lepe stvari, i da li je do placeba ili ne, zaista je tako.

Pamtim jedan od najlepših prizora detinjstva, suncem okupane snežne grane dva bagrema i nas zatrpanih u skafandere, šalove i glomazne čizme kako vučemo sanke do obližnjeg sankališta zvanog „Rupa“. Originalno ili ne, sa preteškom istorijskom podlogom o kojoj neću sada, Rupa je bila sinonim za zimsku sreću i čaroliju. Ko je imao džak punjen slamom bio je srećnik, to je bilo najudobnije, najbezbednije i najbrže sredstvo sankanja prve klase, a o efektu vrtoglavog rotiranja na samom dnu Rupe da i ne govorim. Euforija je kao novogodišnji vatromet isijavala iz Rupe i gotovo zamagljena atmosfera od dečjeg daha i vesele cike titrala je i anulirala sive ostatke prošlosti koji su ležali ispod.
Malo ko je smeo skijama tu da se spusti, drvene sanke su bile nešto kao druga kategorija, metalne treća i jako opasna a najopasnija su bile, jelte, skije koje u to vreme sem onih malih plastičnih skoro niko nije ni imao.

Kao iznenadna snežna oluja ostavljala bi nas bez daha pojava komšinice Sanje. Starija od nas, komplet obučena u ski skakača sa tadašnjeg aktuelnog II kanala, Sanja bi stala na vrh rupe i munjevito protutnjala do dole. Jedanput ili dvaput odskijala bi taj slalom, uzela skije u naručje i otišla kući. Mi bismo stajali sa otvorenim ustima par minuta pa bismo ushićeno prepričavali događaj i čekali kada će to čudo opet da se ponovi. Možda popodne, možda prekosutra, kada će se kao špageta od jednog do drugog deteta razvući reči -E n o j e S a nj a !-

Rupa je imala i savršeni sistem u kojem je sve finkcionisalo kao sat. Nalazila se naravno pored pruge, pa je oivičena onim duplim žicama za prenos podataka o nailazećem vozu predstavljala svojevrsnu arenu sa tribinama. Original kao dživdžani sedeli smo na tim žicama i čekali svoj red za spuštanje. Znalo se gde se spušta, a kuda se penje, dal kao u mravinjaku il kao u košnici nije ni bitno, al ko šta, kad i gde radi, dileme nije bilo. Samo bi nas povremeno omeo neko stariji koji bi viknuo -Ne sedite na tim žicama!- il neki pocepani džak čija bi prosuta slama znatno umanjila koeficijent klizljivosti drage nam Rupe.

Rupe više nema, svu dečiju radost ponovo su ubili predstavnici jedne u nizu političkih garnitura ambicioznom zamisli o letnjem amfiteatru koji kao i većina ideja u našoj zemlji, stoji nedovršen, zapušten, ali taman toliko izgrađen da je svaka pomisao o sankanju preseljena u toplije krajeve – u naše sećanje o radosnom detinjstvu i o neubivljivoj čaroliji zime.

Evo ga opet taj osećaj, iskričava radost u stomaku kaže -nešto će lepo da se desi ove zime, znam-!

S ljubavlju,

Vaša Mia


Stare Analogne Fotografije: Božidar Pantović, lična arhiva
Na Fotografijama: Mačvanski Prnjavor u zimu
*nažalost nemam nijednu fotografiju gorepomenutog sankališta „Rupa“

  1. Ovaj tekst me je podsetio na bezbrizno detinstvo i na nezaboravno sankanje u mom selu u koje sam toliko voleo da idem….znali smo da se sankamo od jutra do mraka sve dok po nas ne dodje baba, uvek draga i puna razumevanja za nase ludorije. A tek dzak od slame…kako su te „sanke“ samo isle, morao si da budes ili hrabar ili klinja pa da sednes na njih i otklizis bez straha niz najstrmije brdo u mom zivotu!

    • Svi imamo neko svoje selo potpuno sacuvano u secanju od svih izmena modernizacija ili pak propadanja. Tamo je sve cisto, trava najzelenija, ruckovi najukusniji, a babe nas kao andjeli gledaju i paze da sve ostane bas tako, zauvek, u srcu.

  2. Predivno napisan tekst. I sama ucesnik slaloma na drvenim sankama u cuvenoj Rupi, smrznutih nogu i ruku al punog srca srece citajuci ovaj tekst ozivese predivna osecanja. Divne fotke i nostalgicno secanje na detinjstvo❤️

  3. Katarina Anđelković

    Sad cu ceo dan da mislim o ovim našim zimama, a mami i tati ću da dam zadatak da pregledaju stare slike ? hvala ti, draga moja!

  4. Strava text. Hvala na idilicnom povratku u detinjstvo. I mi smo imali u nasem kraju nizbrdicu na kojoj sam se vise puta sa sve dzakom punim slame spustao najpre sa njim a onda iza njega nizbrdo…Smrznuti, izubijani, mokri a sreeecniii.
    Nastavi da pises, super ti ide 😉 Pozdrav iz USA!

  5. Divno si opisala decju zimsku radost. Kad se setim dzakova punjenih slamom samo. A Sanja je bila neustrasivi idol svih naskoni smo je sa dna Rupe posmatrali kao Kolosa 🙂

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti i sledeće HTML tagove i atribute:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>