Volim da osećam.

O inspiraciji, umetničkim dušama, iskri i stvaranju.


Sada već retko dobijem taj osećaj, tako dubok i tako jak. Taj unutrašnji poziv koji te fizički zaustavi na jedno osamljeno mesto, a psihički lansira u svet između neba i zemlje.

Svet svakog pesnika.
Svet svakog umetnika.
Svet svake duboke duše.
Svet gde se ne hoda, a tako čvrsto stoji.
Svet gde se intenzivno, najintenzivnije oseća.
Mesto gde je zvuk, pogled, reč, boja – seme najbujnije kreacije.
Svet u koji se mora stići, mora stvoriti, i otići.
Nekad zastrašujuć, crn, nekad umiljato siv, nekad obasjan najjarkijim svetlom,
on je uvek tvoje sigurno mesto.

olim-da-osecam-Miamanolo-blog

Što bi rekao Jim Carrey, nisam bila tip deteta kojem biste mogli izreći kaznu- marš u sobu. Soba je bila moj svet. Nisam morala da se pomerim, a stizala sam na najlepše destinacije, u najdublje ponore, na duge i hladne reke i najviše vrhove. Volela sam samoću. Volela sam da osećam. Postojalo je to jedno mesto gde bih uvek sela na pod, naslonila se leđima na orman, često otplakala, nekad samo zgrabila svesku i pisala. Pisala, i pisala. Nekad bi bio dovoljan jedan ton pesme sa starog Iskra kasetofona da me vrati u neku atmosferu, pa bih onda ponavljajući tu pesmu iznova i iznova crpela taj osećaj, uživala u njemu samoživo, topeći najzlatnije niti krila na kojima me nosi.
Svako ko piše, slika, komponuje, stvara, zna taj osećaj. Nalet inspiracije koja ne bira vreme, mesto, nalet koji mora da se isprati, zabeleži, završi i da se oseti onaj savršeni mir, kada sva ta energija promeni oblik i postane delo.
Muzika je bila deo mene, neodvojivi. Bez nje mi se činilo da ne mogu da dišem. Pošto su svi moji pokušaji da nagovorim roditelje da me muzički školuju propali preostalo mi je da sama slušam, upijam, pevam i pišem. Legla bih na pod i slušala zvuke klavira sa sprata ispod, tugovala i želela. Verujem da iz nekog razloga to nije trebao da bude moj put u ovom životu, a isto tako verujem da se željom i tugom produbljuje duša i otvara za neke nove osećaje, nove puteve i stvara mesto za puno puno ljubavi. Muzika je ostala moj pomoćnik, pročišćivač i prevozno sredstvo uma i duše.

Oduvek sam primećivala sitnice koje niko ne vidi. Često sam mogla da osetim osećaje koje drugi ne primete, često namerno pridavala značaj beznačajnom i ponovo izazivala iskru inspiracije. Govorila sam da je pesnik lopov, koji bi ukrao i tuđi osećaj zarad stvaranja svog dela. Sviđao mi se taj nevidljivi bezobrazluk. Impresionirali su me sunčevi zraci, prelamanje svetla, odbljesci, mirisi, ah mirisi… Tugovala sam kada sunce krene da pada, sumrak i dan danas u meni budi jedno mučno osećanje da je gotov još jedan divan dan, da nastupa noć, duga i crna, neplodna, hladna.

Volela sam ono vreme tek posle podneva, vreme ručka, i leto. Šetala bih polupraznim gradom, upijala sunce i slušala taj prigušeni žamor. Svi su tu, a nisu. Osećaj nečeg prijatnog, domaćeg, mirisi spremljenih ručkova. I danas ih nekad ulovim dok pratim malu ćerku po parku.
Setim se bake, setim se najranijeg detinjstva i kako nikad neću napraviti takvu paradajiz čorbicu, nikad potrefiti tu meru sveže mirođije. Kako nikad više dan neće biti tako zlatan, ni trava tako toplo zelena, ni vazduh tako bezbrižan.
A onda se vratim u realnost i shvatim da je sada red na mene, da ja stvorim uspomene svom detetu, da joj prenesem tu iskru, da je razumem, i da je pustim.
Namah se setim te scene, bake kako kopa u bašti, sestra i ja sedimo na travi i govorimo -bako priičaj naam-, a ona kopa i priča, izmišlja najrazličitije priče, pokazuje, objašnjava po onom suncu… i radi.
Zato sve te sate detinjstva, čitanja, pisanja, maštanja, stvaranja lako pretačem u priče iz mašte i bojim noć hiljadama zvezda i boja dok se njene oči šire i dok zamišlja, sluša i učestvuje u stvaranju svojih uspomena.
Možda se ta davna iskra primi, možda ne.

Ma koliko različita ili slična bila meni, barem znam da je to jedna stvar zbog koje je nekad gore izabrala da joj ja budem mama.

A da li je delo pesma, priča, grafika ili rukom opipljiv proizvod, nebitno je,
sve dok postoji onaj naš svet, svet između neba i zemlje,
po kom tako lako gazimo,
i iz kog srećni i potpuno novi silazimo.

 

Pisanje-pesama-i-pevanje-miamanolo-blog

volim-da-osecam miamanolo blog

 

S ljubavlju,

Vaša Mia


  • Autor teksta: Mirjana Manojlović
  • Fotografije : Victoria Alden, Pinterest
  • Obrada fotografija i grafički dizajn: Mrjana Manojlović
  • Disclaimer: Ovo nije sponzorisani post i sva mišljenja su kao i uvek samo moja lična čak i kada bi post bio sponzorisan.
  • Ukoliko koristite ovaj tekst ili njegove delove neophodno je potpisati autora i navesti izvor tj blog www.miamanolo.com

*Šerovanje je ljubav, šerujte i pinujte ukoliko vam se tekst svideo!*


 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti i sledeće HTML tagove i atribute:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>