-Bebo hoceš da idemo napolje/kod babe/u šetnju/gde god…?- je pitanje sa kojim počinje bura, uragan i još po neka prirodna nepogoda.

Ovo pitanje koje obično nastaje u trenutku nekog vrhunca razdražljivosti i nepotrošenih megarezervoara energije, u našem detetu izaziva momentalnu radost i rešenost da se taj izlazak desi ako je moguće i u trenutku izgovaranja čarobnih reči -i d e m o  n e g d e-. Tada kreće faza 1 – hvatanje deteta koje nespretno trči ka vratima, hvata peivezak od ključeva i počinje da viče i čangrlja tim istim priveskom i objašnjavanje da mora prvo da se obuče i obuje, jel. Ukoliko ne upali neki od bezbroj standardnih trikova -vidi ovo- i -jao šta je ovo-, sledeći scenario izgleda kao oblačenje ne jedne nego dve divlje mačke u dzaku npr.

idilična-slika-šetnje-majke-i-ćerke-ali-ne-i-kod-nasOd tog trena već uzaludno shvatajući da smo čarobno (čitaj kobno) pitanje postavili pre nego što smo se i sami spremili, cilj je obući tatu u čitave dve stvari (blago muškarcima) – jaknu i patike, i što pre isterati taj pomahnitali dvojac napolje. Nakon što metaforični papiri lagano padaju po kući i naježena atmosfera jenjava sa zatvorenim vratima, u kući krece faza 2, tj spremanje mame, bebi torbe i same kuće. Mama tj ja shvata da je, dok je tata držao „Tasmanijca“, pokušala da presvuče kućnu trenerku i obuče farmerke, a taj pokušaj je ostavio u gaćkama i čarapkama da poput lopova kamuflažno iza vrata isprati gorepomenute, kreće usporeno kao u filmu da se probija kroz pobacane igračke do ormana.

Navlačim farmerke i prvi džemper brzinski zakopčavam, shvatam da je potpuno izgužvan ali reakcija izostaje jer je peglanje u našoj kući uspešno iskorenjena i precenjena kategorija. U letu do bebi torbe za koju sam zapamtila da je ostala skoro prazna, kupim pantalonice, par čarapa, još jedan par neklizajućih čarapa, a treba i majica i bodić, e može i šal, a i marama ako je vruće za šal, gde su pelene, bolje da uzmem više, pije galone vode, a šta će bez igračaka, koje joj nisu dosadile, šta odabrati? Vlažne maramice, da, gde je krema, evo je duda, daj još jednu ako izgubi ovu, bože gde je taj lanac koji nikad ne stavimo, voda, nedovoljno jedna flašica, sipaj i u bebi čašu, ok sve je na stolu, a gde je torba?! Prelet bez salta po kući, bože šta će tu, trpaj sve dok sat u glavi otkucava jer čujem zvuk auta kako se odavno vratio iz kratkog kruga zvanog -idemo da se okrenemo dok mama ne dođe-.mama je uvek spremna na sprint, kako izvesti bebu napolje, miamanolo

U tim antilopskim skokovima preko igračaka u mojoj glavi se odvija film izazvam bebinim prosipanjem soli po krevetu (ne pitajte ništa), kako naprasno srećemo stare prijatelje i pozivamo ih da svrate, a i kući naravno bomba, i krećem u brzinsko skupljanje igračaka ravno sceni buldožera na deponiji smeća. Zguravam sve u premalu korpu za igračke, a u slučajnom prolasku kraj ogledala vidim Čubaku koja bi stvarno mogla ili da se ošiša na muško ili da ne izlazi iz kuće.

Ona torba se preliva i ne može da se zakopča, a ja letim u kupatilo, šminka inače služi za igranje s bebom, a jedina dva artikla s kojima se povremeno družim su korektor i kreon. Gomilom šnala kačam neukrotivu kovrdžavu (čitaj čupavu) kosu dok već čujem plač deteta i zamišljam kako će sad ući muž da me nepogrešivo u trenutku kad se šminkam pita šta toliko radim. Sva sreća to se ne dešava, ulećem u jaknu i šal, grabim iz tašne kafetin za sv slučaj, ukapiram da u džepu vec imam tablu od prošlog izlaska, grabim onu torbu za selidbu i ćebence za sv slučaj, zaključavam vrata, uzimam dve kese smeća i tako zadihana pobedonosno ulazim u kola, dajem dudu uplakanom čedu i put može da počne.

Preslišavam džepove jer sam sigurno zaboravila mobilni, a kod prvog kontejnera shvatam i da sam zaboravila brufen za sv slucaj jer dete nešto čudno mnogo plače od jutros. Muž izjavljuje da nismo preko bela sveta, idemo samo na kej, i da nam to ništa ne treba. Smirujem se i vožnja počinje da prija. Baš će nam goditi šetnja, divan je dan, sunčan.
Trep trep, dete je zaspalo, duša naša sigurno je nešto boli, raste zub, umorila se, nek se naspava.
Ajmo mi kući.

 


S ljubavlju,

Vaša Mia

Photos: CCO License www.pexels.com edited by Mirjana Manojlovic, do not copy.
Autor: Mirjana Manojlovic


 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti i sledeće HTML tagove i atribute:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>