Planirali smo bebu, a beba nije dolazila

Planirali smo bebu. Eh kako smo bili naivni misleći da se tako nešto može isplanirati, barem u našem slučaju. Kako smo bili naivni kada smo govorili- nije sada vreme, moram da završim dvogodišnji projekat, moram ovo, moram ono, pa tek onda kada se sve kockice slože. Džaba, kažu, ne uči se na tuđim greškama nego na svojim.
Isplanirano i organizovano kao što volimo da nam je sve u životu, odlučili smo da ćemo od te Nove Godine krenuti sa radom na proširenju naše porodice.
U početku je bilo uzbudljivo, neizvesno, slatko, rasterećeno, razdragano i još gomila veselih prideva uz to.
Ok, prođe pola godine, nešto mora da se menja. Sigurno je od stresa. Uz veliku podršku porodice, puno razgovora, dajem otkaz na dugogodišnjem poslu, moj cilj je primaran, sve ostalo će da trpi. Osećam polako blagodeti opuštene svakodnevice i čekam.
Prođe godina. Zabrinuta ja, ništa ne govorim njemu, zabrinut on, ništa ne govori meni da me još više ne zabrine. Uplovljavamo u drugu godinu, napetost raste, pojavljuje se tuga, patnja i depresija.

http://www.miamanolo.com/wp-content/uploads/2017/11/planirali-smo-bebu-a-beba-nije-dolazila-mmiamanolo-blog.jpg
Odlazimo na testove, razne i neme. Jedni rezultati dobri, jedni loši, spoznajemo da ipak postoji mali problem koji može lako da se koriguje vitaminima i ishranom. Posle prvog šoka psujemo loše navike, a pogotovo taj crni sok. Kreće izbacivanje slatkog, normalna ishrana, preparati sa vitaminima jedno 3 meseca i još testova koji odmah pokazuju poboljšanje.
Taj grozni kamen udvostručen saznanjem da nešto nije u redu skoro da je spao, rezultati testova nikad bolji, nada nam se vratila, samopouzdanje isto.
Sa svih strana opeterćuju nas saveti da se ne opterećujemo.
-Vi previše to želite- kažu, -opustite se-.
-Ali mi smo stvarno opušteni-, pravdamo se i razmišljamo kako to previše želiš dete i kako se, izvinite, ta želja smanji, na neki točkić možda kao na uređajima, pa onda kreneš u nove pobede tako sa rasterećenom smanjenom željom valjda?

Svi vi koji savetujete i tešite parove u ovoj situaciji sigurno želite samo najbolje, to je jasno, ali ne znate koliko samo pokretanje te teme boli. Koliku gnev izaziva nečiji dobronamerni savet da treba da prestanete o tome da mislite pa će se desiti. Evo ja ni sad ne znam šta treba da kažete, kako da posavetujete, možda samo da saslušate, da ne kažete ništa, da oraspoložite te ljude na neki deseti način, da im priredite nešto lepo, nešto OPUŠTENO koje toliko spominjete.
Da, sad kad se setim, mislim da mi je glagol OPUSTITI SE priređivao najviše stresa.


Planovi, planovi i frustracije zbog neispunjenja istih. Kome teže padaju? Muškarcu ili ženi? Nekako mislim da su ljudi skloni da odmah osude ženu i da u njoj vide neki problem kako realni tako i fiktivni.
Počela sam da se osećam strašno siromašno. Promašeno. Prazno. Tužno. Počela sam da primećujem isključivo trudnice i njihove stomake. Postala sam paranoična.
-Vidi evo, vidi i ona je trudna, pa da li je moguće, pa gde god krenem naletim na trudnicu,- besnela sam. Kapa dole mom mužu koji je i sam prolazio kroz težak period ali ne samo što nije dozvoljavao da se to vidi nego je mene hrabrio, tešio i bio tu kao oslonac u svakom trenutku. Ja sam se polako urušavala u samu sebe, plakala svaki mesec kada postane evidentno da nismo zatrudneli i postala previše saosećajna sa ljudima koji su bili u sličnoj situaciji. Nisam mogla da govorim o toj temi a da ne zaplačem. Postala sam i ljubomorna. Gledala bih decu i bila ljubomorna na njihove roditelje. Bila sam ljubomorna ako neko dobije npr treće dete, eeej treće a ja ni prvo. Postala sam besna. Pa sam onda postala ravnodušna. Počela sam kobajagi da se mirim da ću biti ona žena sa karijerom a bez dece. Pa sam počela jako da želim da usvojim dete. Pa je to preraslo u maniju, pa bi se stišavalo i tako u krug.
Opet smo otišli kod pouzdanog doktora za mišljenje. Ulaziti u ordinaciju kao par koji ne može da začne je već dovoljno odvratno i stresno i teško, pa onda pitanja i tako dalje. Nerazumevanje zašto bi doktor bio veseo kad smo mi tako utučeni npr. Negodovanje. Pustićemo, kaže doktor, sledeći mesec da sve ide svojim tokom pa da premerimo folikule, (šta već), i da onda pokušavamo tri meseca prirodno pa ako neće, onda dalje da vidimo šta je sledeći korak. Ok, evo nekog konstruktivnog plana!

Početak je februara, tek što spadaju oni ooogromni smetovi snega pored autoputa.
Muž kaže: -Sedaj u kola palimo za Sent Andreju-.
-Molim? Pa gde ćemo sad pa, vidi vreme, pa gde su nam pare, pa čekaj..- ja, večiti preispitivač i on, čovek preduzimač. Ipak smo otišli u mesto naše ljubavi, mesto gde me je zaprosio i proveli se divno. Nije me bilo briga ni za hladnoću ni za van turističku sezonu ni za manjak budžeta. Izmestili smo se na dan i napunili baterije pozitivom.

Put-u-St-Andreju-putopis-miamanolo-blog
Posle dva meseca trebalo je da opet posetimo doktora. Primetila sam da mi je nekako loše u kolima, svaki pređeni ležeći policajac me je izluđivao i činio da se osećam loše. Sem te mučnine u vožnji ništa drugo. Mislila sam da je verovatno PMS ali sam se potajno nadala da je nešto drugo. Izostanak ciklusa, treći, peti sedmi dan.
-OK, ja kupujem test a ti kako hoćeš-, kažem mužu.
Kupujem test uveče, čekamo jutro kao ludaci, vreme je, čekamo onako pospani i zarozani, pojavljuju se dve crte, oduševljeni smo, iznenađeni, srećni, fotkamo se za uspomenu za sv slučaj. Odlazim u laboratoriju da mi izvade krv za beta ha ce ge test (beta hCG) koji će biti definitivni pokazatelj. Opet čekanje rezultata. Devojka za pultom mi samo daje onaj papir bez ikakvih emocija, ja sleđena progovaram:
-Ppaaa, jjjel uvećan, jesam li trudna?-
-Da da, jeste, trudni ste.-
Otvorenih usta gledam u onaj papir i brojke, tresem se i u totalnom bunilu stižem kod naših, jedva izgovaram -Trudna sam- i lomim se u poslednji plač i drhtavicu sa kojom izlazi sav onaj stres, strah, tuga, panika i sivilo, sve nestaje sa tim suzama i priprema lepo čisto belo, svetlo mesto moje duše i života, spremno da donese novi život na svet- naše malo čudo.

Pogađate, na onaj zakazani pregled nismo otišli, više nije bilo potrebe…
Kada je trebalo, ono je došlo, naše malo čudo, samo od sebe, van svakog plana.

 

S ljubavlju,
vaša Mia


Autor teksta: Mirjana Manojlović
Fotografija: Privatna arhiva i Pexels, CCO Licenca
Disclaimer: Ovaj post je napisan u saradnji sa portalom Najbolja mama na svetu
!Ukoliko koristite ovaj tekst ili njegove delove neophodno je potpisati autora i navesti izvor tj blog www.miamanolo.com
Svako kopiranje bez potpisa zabranjeno!
*Šerovanje je ljubav, podelite ovaj tekst sa prijateljima ili pinujte ukoliko vam se svideo!*

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti i sledeće HTML tagove i atribute:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>