Leta detinjstva devedesetih u Budvi

Leti smo se „selili“ na još jednu lokaciju. Posle planinskog sela, a nekada i pre, odlazili bismo kod strica u Budvu. Izgled mog života i života strica u Budvi izgledali su bukvalno kao nebo i zemlja. Nikada neću zaboraviti onaj uzbuđeni osećaj u stomaku kada posle puuno sati vožnje naš jugo 45 izbije kao pobednik na najvišu krivinu sa koje se konačno vidi more, i vidi Budva. Često je to bivalo noću, pa je prizor grada sa puno svetala koja se ogledaju u moru na mene imao potpuno očaravajući efekat. A tamo, tamo je sve izgledalo i mirisalo drugačije…Budva-1997-podoricna-arhiva1

Još uvek mogu da osetim taj miris. Miris morskog vazduha uveče, miris vile u kojoj smo provodili deo svakog leta detinjstva. Miris sveže oprane mermerne terase, miris strininih specijaliteta za večeru, prijatan zvuk stalnog klepetanja papuča po stepenicama raznih gostiju vile. Zvuk škripanja kožnih pletenica na maminim sandalama kada se tek obuju. Osvetljene ulice, parkirana kola, žuto svetlo u gustoj zelenoj lozi. Večiti žamor iz odmarališta Utva preko puta vile. Miris njihove večere. Šta li rade sva ta deca, šta im je tako zanimljivo, volela bih da vidim, pitala se četvorogodišnja… sedmogodišnja… devetogodišnja ja…
Pamtim najviše noći, tako tople i meke i pune gužve i svetala. Maloj meni, koja se plašila mraka i živela zaista skromno u stanu od 40 kvadrata u malom mestu u Mačvi bez dešavanja, noći u Budvi delovale su kao čarolija, izvor najživopisnijih senzacija. U to vreme bila je zaista retka privilegija imati bogatog strica koji živi na moru. Da nije bilo te srećne okolnosti verujem da bih se dobrano načekala da vidim more i gazim po mermernim podovima.

Mačke. Na sve strane su bile mačke. Stric i strina su obožavali mačke. One su bile slobodne za razliku od Rikija, mešanca neke svetle pudle koji je imao ograđen uzak a dugačak prostor iza vile. Uvek mi ga je bilo nekako žao. Imao je crvenkast nos.
Pored zadnje sobe raslo je drvo pomorandže.

Miris strinine kuhinje. Mirisala je pomalo na kupovni tost hleb i neki nepoznati začin. Na zidu su visili dekorativni tanjiri iz Nemačke.
Ukus tj bezukus prvog pirinčanog tosta i smejanje mame i strine dok ga jedu jer su na dijeti.
Strikove ljute papričice u saksiji i prepričavanje tatine fore da nisu ljute ako se seku pod određenin uglom.

Sve je bilo potpuno novo za mene i ekstremno drugačije. Osećaj hodanja po uglancanom belom podu hodnika. Ključevi od soba koji su visili na zidu. Miris i izgled luksuznog kupatila. Električne četkice za zube. Beli čupavi tepih. Miris kožnog nameštaja iz dnevne sobe. Ukrasni telefon koji je zapravo postolje za cigarete kada se digne slušalica. Visoki zvučnici nekakvog muzičkog stuba. Najprostranija terasa na svetu. Žaluzine.
Budva-1988Budva-letovanje-1988

Vraćanje peške sa Slovenske plaže, koja je tada bila čista. Prečica koja je podrazumevala gomile i gomile stepenica uzbrdo. Pesak između stopala i papuča, poneka borova iglica. Zastajkivanje da se očiste stopala. Nošenje dosadnih asura. Nošenje pokidanih mišića „Budvanska rivijera“ koje u šali zovemo kobasice. Fina prašina tada neizasfaltiranog dela ulice od par metara. Stizanje u apartman. Izbetonirana tuš kabina. Aparat za komarce i plave tablete koje sam prvi put videla. Prijatno sedenje u bašti. Zvuk pomeranja stolica po terasi susednih apartmana. Najveći skakavci koje sam u životu videla i okupljanje svih da vidimo to čudo po ulici i koliko daleko jedan može da skoči.

Spremanje za grad. Radost pred spuštanje u centar dešavanja. Odlazak na Budvanski sajam. Šetanje kroz gužvu pored štandova koji svetle, miris kožnih torbi i kaiševa koji lelulaju. Lepa Lukić koja peva na bini. Deo sa tezgama sa odećom. Pokazuju mi plišane helanke. Ne sviđaju mi se i kratke su mi, ali hej, nova stvarčica iz Budve se ne odbija. Kupuju sestri i meni. Njoj lepše stoje. Tata koji nalazi povoljne zavese za tuš i kupuje neke prljavo roze. Mama koja se nervira iz nekog razloga. (Recimo da tada ta boja nije bila popularna kao danas.) Neka žena koja greškom u gužvi hvata za ruku malog brata i odvodi ga. Srećom vraćamo ga.
Budva-1992

Sedenje u bašti restorana. Ukus najlepše koka-kole ikad, verovatno prvi put probane. Led u čaši, hladna staklena flašica. Tata u komplet belom, jer je leto. Metalne velike stolice. Miki Jevremović koji peva uživo.
I za kraj strinino uzbuđeno vođenje nas uz stepenice u potkrovlje da vidimo čuveni vatromet iznad Starog grada. Gledamo ga. Nešto najlepše što sam ikad videla.
Može se uporediti samo sa vatrometom iz pesme Barselona Fredija i Monserat.

Nema više takvih vatrometa. Odavno ne idem u Budvu. Nema više te Vile, a od skoro nema ni strica.

Verujem da na onoj strani mazi svog omiljenog mačka Miću, gaji najljuće papričice i da Riki tamo slobodno trči.


Do sledećeg teksta/projekta,
s ljubavlju,
vaša Mia


Autor teksta: Mirjana Manojlović
Fotografija: porodična arhiva, google.
Disclaimer: Ukoliko koristite ovaj tekst ili njegove delove neophodno je potpisati autora i navesti izvor tj blog www.miamanolo.com
Svako kopiranje bez potpisa zabranjeno!
*Šerovanje je ljubav, podelite ovaj tekst sa prijateljima ili pinujte ukoliko vam se svideo i pomozite da više ljudi čita moj blog!*

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti i sledeće HTML tagove i atribute:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>