Kako sam se porodila gledajući TLC porođaje

Valjda još iz osnovne škole datira ta moja želja za saznanjima iz medicine, iz perioda kada sam maštala da ću biti doktor i ozbiljno se takmičila sa ekipom Prve pomoći.
Ideja da spasavam živote, uskačem u nesreću i rešavam stvar, rasla je u meni kao i hormoni i adrenalin i humanizam i mesec u vodoliji i renesansa optimizma za budućnost, očigledno.
Kako to obično biva, moji izbori su se promenili i od svog tog „IR“ tripa ostalo je jedino moje zanimanje za emisije takvog karaktera npr -Uživo porođaj-, -Uživo operacija-, -nijebitnočega-.

7 dana do termina, torba polu spremljena jer – neće još. Toliko smo čekali bebu, čekaćemo je još malo. Spremićemo za par dana, ima vremena. Kad legne muževljeva plata pa ćemo dokupiti sve što treba.
kako-sam-se-porodila-gledajuci-TLC-porodjaje
Stomak do zuba i dan slave, Aranđelovdan. Petak veče. Na neobavezno žito i vino obavezno moraju da svrate brat i snajka. Kobajagi nazdravljamo i pošto oni idu na put za vikend kažu mi: „Samo nemoj baš ovaj vikend da se porodiš!“. „Ne brinite dogovorila sam se sa bebom, od ponedeljka će“, dobacujem.
5 minuta do ponoći, na TLC se porođaji zahuktali, bebe niču kao pečurke, izranjaju iz kada, sa udobnih kreveta, pored razneženih tata i baba, američka idila čiju atmosfera iznenada prekida zvuk i osećaj pucanja nečega u meni. Odjednom osećam da mi voda lije niz noge, skačem sa kreveta i počinjem toliko nekontrolisano da se tresem od šoka da ne mogu da izgovorim mužu da mi je izgleda pukao vodenjak. Izgovaram, on govori da nema šanse dok se uverava da iz mene lije voda na pod. Sećajući se krajem svesti da od pucanja vodenjaka imam vremena da se istuširam i potom krenem u bolnicu, brzinski se tuširam i neprestano se tresem.
Mislim da sam se tresla dobrih pola sata, a to u takvom stanju, verujte izgleda kao godina. Parkinsonova godina.
Uzimamo -neznamšta- polu pripremljeno sa dugačkog, iz snajkinog iskustva izvučenog spiska „za bolnicu“ i sedamo u kola i stižemo u bolnicu.
Iz stanja šoka ulazimo u stanje bolniče usporene apatije i drugog Realma zvanog, „Šta vam je noćas, sve se porađate, svakoj pukao vodenjak, čekajte tu na red“. E tu smo u neverici čekali dugo dok je iz mene lilo i lilo, i ćaskali sa mladim romskim parom koje ću od milja dalje zvati Cigančići. Isto izbezumljeni kao i mi, samo sa jednom kesicom stvari, gledali smo naizmenično u plafon i pod, i vrata koja smo čekali da se otvore. Starija žena koja je radila CTG bila je neobično ljubazna i draga.

bolnicki hodnik

Onaj trenutak kada sam se odvojila od muža i sama sa nekom drugom bolničarkom (koja je verovatno neotkriveni hladnokrvni ubica i koja je bila strašno -logično- drska i bezosećajna u komunikaciji i merenju karlice), odlazila u prostoriju pored porođajne sale i legla u krevet, bio mi je najstrašniji trenutak u životu.
Noć sam provela plačući bez prestanka. Brzo sam shvatila i da nisam ponela apsolutno ništa za jelo, ako krenem da se tresem opet ili ako mi se sloši. Panika je samo punila pluća.
Ležala sam tako u lokvi vode i shvatala da je to to, sada kreće ono na šta te niko ne može pripremiti, a mora se desiti.
Sama, prestravljena od toga što sledi, nisam zaspala do ujutru. Porođaj nikuda nije odmicao. Ništa me nije bolelo.

Srećom u tu prostoriju došla je još jedna porodilja, Ana, raspoložena za ćaskanje i upravo ona će mi porođaj učiniti lepšim i zanimljivijim iskustvom.

Oko pola dva popodne su nam obema uključili indukciju i rekli nam da moramo da hodamo tamo amo duž tog hodnika na čijem drugom kraju su bile već porođene žene sa svojim bebama. Ah, kako se dugačak činio taj hodnik, i ona linija iza koje smo čuli žamor srećnih žena, činila se nedostižno.
A onda su krenule kontrakcije, prvo slabije i u većem razmaku, pa sve jače i u kraćim razmacima.

Scena je izgledala ovako, Ana i ja šetamo sa onim stalcima za infuziju i kada naiđe kontrakcija hvatamo se tu gde smo se zadesile za zid za bilo šta, a ničega nema čak ni lajsne neke da se pridržiš, i puštamo neke pigušene krike dok ne prođe. Osećaj otprilike kao da ti neko izbije sav dah iz grudi i svaki mišić u telu ti se, bez da ti želiš, zgrči i bol ti razdire pola tela.
Oko 7 uveče, zaključuju da je vreme da uđemo u salu. Sada se već deremo naglas, kontrakcije su na takvom razmaku da jedva stigneš da udahneš vazduh. Kod mene ide najbrže i najjače, nema mesta mislima, ničemu, možda samo želja eh da sam trenirala u trudnoći i da sad imam više snage u nogama, jer od grčenja imam utisak da će mi tetive popucati, a i mogli bi neku šipku dodatnu da obezbede jer prosto moraš da se držiš za nešto sa obe ruke, kao da vas tornado vuče, a vi se držite da ne odletite, eto baš tako. Borba za život ako mene pitate.
„Diši! Diši!“, čuje se iz trećeg boksa Ana, nemoj da se onesvestiš! Nasmejala bih se, ali nemam kad, koncentrišem se da udahnem. Jbt šta ako se stvarno onesvestim na sopstvenom porođaju?

Samo da kažem da je atmosfera u toj prostoriji sa boksevima posebno nadrealna, jer dok se mi smenjujemo sa jaukanjem, doktor, sestre i babica, koji su već sve videli i tako žive svaki dan, slušaju glasnu muziku sa radija, šetaju, ćaskaju, smeju se i dobacuju. Njima je samo još jedan radni dan, i to je skroz ok.

Odjednom osećam potpuno drugi osećaj, najjači napon i ne znam šta se dešava, uspevam da viknem: „Šta je sad ovo doktoreeee!“ i čujem kako on kaže  -Ok, hajde da je porodimo-. Bilo je oko pola 9. Mislim da je bilo potrebno dva ili tri takva uragana od napona i jedno njegovo leganje na moj stomak da izleti ovo čudo zbog kojeg sve ovo pišem. Zastala sam da čujem da li plače, zaplakala je. Na radiju je glasno išla pesma Tonija Cetinskog „Blago onom ko te ima“ i dr je pobednički rekao -Vidi bre uz kakvu ti se pesmu ćerka rodila!- Prineli su mi je i samo sam izustila -Kako je leepaaa!-

beba
Bol je nestao, sve je bilo gotovo i sve bilo savršeno. Osmeh mi je titrao na licu i u šali sam dobacila doktoru „Što bre ne volim ove što se deru dok se porađaju!“ Svi su se nasmejali i rekli: „Ni mi!“

Iako se do malopre cela bolnica orila od mene, sada sam mogla momentalno kolo da zaigram i bila sam neopisivo srećna. U pozadini sam počela da čujem Anu kako kreće u najjače napone i setih se da joj kažem: „Diši Ana, diši“!
Jutro je donelo novi bol rane koji će trajati skoro 40 dana i najdivniji susret na svetu. Uneli su dve okupane kifle, jednu svetlu smeđu i jednu čupavu crnu. Kada su mi dali onu crnu, čupavu, zabrinula sam se da su nešto pogrešili, budući da smo i ja i muž smeđi, međutim kada sam pogledala u oči identične mojima, reči nisu bile potrebne.

Ljuljuškala sam svoju kiflicu i nastavila da joj pevam pesmice koje sam joj pevala i u stomaku, a koje sam napisala kada sam imala oko 6 godina. Dočekale su svoj red, a danas smo dočekali da ta pospana kiflica, sada zvrk sa kosom najtoplije boje lešnika napuni 3 godine.
Srećan ti rođendan čudo naše!
Ova priča bi mogla da se nastavi,
i nastaviće se.

KRAJ I DELA


  • Autor teksta: Mirjana Manojlović
  • Fotografija: Pexels, CCO licenca
  • Disclaimer: Ovo nije sponzorisani post i sva mišljenja su kao i uvek samo moja lična čak i kada bi post bio sponzorisan.
  • Ukoliko koristite ovaj tekst ili njegove delove neophodno je potpisati autora i navesti izvor tj blog www.miamanolo.com

*Šerovanje je ljubav, podelite ovaj tekst sa prijateljima i pinujte ukoliko vam se svideo!*


 

  1. Moja „Ana“ je bila starija trecerotka trudna sa blizancima – hvala joj do neba, raspala bih se hiljadu puta na onim plocicama da nje nije bilo tamo, nepoznate zene da me tesi, dise i place samnom.
    A nekad je potrebno samo malo …
    Srecan divan dan, zeljena devojcice!

    • Tako je, nepoznati ljudi koji nam pomognu ili promene život i hvala im do neba! Hvala tebi na čestitkama i čitanju! Nadam se da ćemo doživeti da vidimo reforme našeg bolničkog sistema i da nećemo bar taj deo morati da prolazimo same, u Zemunskoj bolnici tada nije bilo mogućnosti ni za epidural ni za prisustvo oca ni za posete! Teških, a najlepših 4,5 dana života!

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti i sledeće HTML tagove i atribute:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>