Dete je zaspalo, izlazim iz sobe i stavljam kafu najtiše što mogu. Ne mogu da zamislim da se sad probudi i pokvari mi plan da sednem da radim makar još sat. Mali stan, sve se čuje. Kafa je skuvana.
Sipam u manju šolju jer je ovo popodnevna kafa. Mahinalno krećem da sperem džezvu jer ne podnosim ostavljanje prljave džezve posle kuvanja kafe.
U sudoperi su tanjiri i viljuške od malopređašnjeg ručka, podižem džezvu ona udara u česmu, jak zvuk vode me trgne, voda udara u tanjir, okreće viljušku u krug (najgori zvuk), panično gasim vodu i ostavljam džezvu koja udara u čašu zvoneći glasno. Fale mi samo bubnjari D. Đuričića sa špicom za kraj, pomislim.
Donosim drugu čašu vode iz kupatila i stavljam je na isto mesto gde i prvu. Ne sećam se da sam je donela. Rasejana sam. Ne, zamišljena. Zaista želim da napišem taj post. Ne smem da kucam na kompjuteru jer je kliktanje miša jedini zvuk koji je sigurno budi, dakle ostaje telefon.

Nemam srpsku tastaturu, šta da radim, ispraviću nekad. Dete i dalje spava, pišem ovaj post, a htela sam zapravo da vam pišem o adaptaciji u vrtiću. I o Canvi, i o DIY cveću i o detinjstvu. Komšija iznad počinje nešto da zakiva. Ona se meškolji. Ništa onda… drugi put, milioniti put… možda.

Dve case vode

 



S ljubavlju,

Vaša Mia

  1. Neka i nisi napisala ništa o Canvi, DIY ili o vrtiću, prenela si jedan univerzalan momenat koji pokazuje da mi mame nemamo vremena za sebe čak i kad dete spava. I da smo mame u svakoj milisekundi dana. dočarala si Istinski momenat koji važi za sve mame. 🙂

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti i sledeće HTML tagove i atribute:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>