jedan-sasvim-obican-komsiluk

-Jedan sasvim običan komšiluk-

Imam tu jednu babu komšinicu od preko puta, baba Nadu, neobično prodornog pogleda zelenih očiju, nonšalatnog držanja i stava nekako kao da ti je baš ona rođena baba ili kakva bliža rodbina. Pregurala je razne operacije i dalje je aktivna, brza i odsečna. Imaš utisak da je zadužena da te kontroliše pogledom.

Ta ista baba Nada će ti pokucati na vrata ili te pozvati tiho na prozor kad se najmanje nadaš i doneti ti sveže nabrano cveće iz svog dvorišta koje je tamo u dnu njenog poseda. „Evo čupala sam cveće, rašćišćavala baštu, pa sam se setila tebe i donela ti, pazi da se ne ubodeš samo“, reći će.

Ostaviće me u zapanjenom, srećnom stanju i otići dok preuzimam ono rosno i mirisno cveće, i dok zbunjeno dovikujem „Pa hoćete na kaaafu?“; u odlasku će reći samo: „Ne pijem kafu“, i zamaći u onaj njihov bršljanom obrastao dugački prilaz kući.

Od te iste komšinice sam nekako zaradila i nadimak „Princeza“. Taj nadimak koristi u stilu: “ Komšija, dobro jutro, gde su ti one dve princeze, a? Još nisu ustale garant“. Zatim: „O komšija idete negde, čekate i Princezu, nije se još spremila jel da“.

zemun-mina milenkovic miamanolo blog

 

Zanimljiva stvar u vezi sa mojim komšilukom je da nas niko nije primećivao niti govorio -dobar dan- dok nismo dobili dete. Tada se desila neverovatna promena. Kao da smo nekim čudom potpisali neki dekret o pridruživanju ravnopravnog člana ovom društvu ili položili kakav test, tek, od kad sam prvi put izgurala kolica na ulicu, sve te sive face počele su da dobijaju ljudski oblik, topla lica, i na usnama im se pojavljivalo ono čuveno zaboravljeno “ Dobar dan komšinice!
To malo biće koje se u međuvremenu pretvorilo u neodoljivu zvrkastu trogodišnjakinju zvanu, jelte, mala Princeza, osvojilo je komšiluk brzinom svog odrastanja i bacilo ne baš toliko željeno svetlo i na nas, roditelje.
Svakim korakom osećali smo sad sve te oči uprte u nas, i kao da su se nekim čudom svi kao na miting pojavljivali na ulici čim mi otvorimo vrata stana.

“ Dobar dan, dobar dan kako ste, šta ima“, postalo je normalno pa čak i ubrzano u stilu: „Strašno žurim, pobeže mi dete u park, sutra ću da slušam filozofiju dana komšija Pero, obećavam. Neću kajsije, majke mi. Ni grožđe, hvala, jeste lepo vam je vino, probala sam prošli put, sećate se kad sam odmah rekla da je od liparije, ajd uzdravlje, dete strčalo samo u park!“

 

Komšija Pera, krupan čovek, bivši veliki direktor, izrazito glasan i sa izrazito glasnom polenskom kijavicom i svakodnevnom novom filozofijom dana. Stane ti na parking mesto, ne trepne. Kad ga pozoveš da pomeri kola, pola sata priča o bivšoj Jugoslaviji sa osmehom, pa pomeri kola.
Nekako mislim da misli da je direktor komšiluka. I ulice naravno.
Njegova kuća je velika i neskladna i niko nikad nije pohvatao ko tu sve živi i koliko ih ima. Često se čuje kako dozivaju tetku, koja očigledno ne čuje. E kad se tetka konačno oglasi, tim baritonom negde iz odjekujućeg podruma te ogromne kuće, ptice prhnu sa šume od trećeg komšije koji je opasao kuću drvećem, žbunjem, kučićima, žicama i kompletnim alarmnim sistemom. Niko nikad nije video tog komšiju.
Na tetku se nadoveže škripavi visokotonski veštičji smeh, ah da, to je žena komšije Rada. Bivša direktorka naravno. Uvek doterana, nikada ti neće reći dobar dan. Prvi put ove godine primetila da imamo dete, jer joj je došao mali unuk, iz Amerike.

E između baba Nade i komšije Rada, a tačno preko puta nas, žive majka i ćerka sa dva kučeta. Prelepa ćerka tinejdžerka razuzdane prirode je nažalost bolesna od teške bolesti. Smenjuju se periodi žurki Taurunum bojsa i periodi u bolnici. Njihovi kučići zavijaju u duetu bar dva puta dnevno. U početku je bilo zastrašujuće, sad smo se svi navikli, zatvorimo prozore i čekamo da prođe. I da mala dođe kući.

Iznad na poslednjem spratu zgrade živi komšinica – baba Ljilja. Unuci iz Italije su joj bili tu čitavo leto da ne bude sama, pevali su na terasi italijanske kancone sa napuljskim akcentom, cela nam se ulica bila pretvorila u Italiju, potisnula i Krajinu i Crnu Goru i miris pečenih paprika od komšinice iz Glamoča. To baba Ljilju nije razveselilo, jer odkad joj je muž umro, general u penziji koji je iz hobija neko vreme popravljao mašine za veš baš ispod našeg prozora, ona više nema volju za životom. Ponekad joj se samo pojavi žar u očima kad pogleda u našu Princezu, sećajući se da je baš takva bila i njena ćerka, koja sad živi daleko. Baba Nada ide kod nje na čaj, da je obiđe, natera da prošeta.

zemun-mina-milenkovic-miamanolo-blog

 

Negde oko 11 sati uveče dešava se redovni skup svih komšija koji imaju kučiće. Uz buku i lavež kreću u večernju šetnju u park koji je odmah tu na dnu ulice. Dečiji pesak tog parka zna se zašta služi, pa ga je i gradsko zelenilo zaboravilo, obnavlja samo onaj pesak u gornjem parkiću gde ima jedna ljuljaška. Naravno, niko kućiće ne drži na povocu pa se onda u povratku uvek u isto vreme može čuti najglasnije moguće ponoćno tapšanje i komšiničino dozivanje većeg psa da se vrati. Pas se zove „Malena“.

Taman kada svi konačno uđu u kuće kroz ulicu protutnji redovna interventna policijska patrola jer je park noću očigledno poznat po još nečemu osim po psima.

Ako kojim slučajem stojiš na ulici u to vreme, njih četvorica, petorica kolko ih stane, u interventnim uniformama, odmeriće te u stilu – geta- dajući ti onaj osećaj ježenja i muke u stomaku u isto vreme bez da si išta skrivio.

Veče se umiruje, mesečina i ogromna bandera osvetljavaju usku ulicu kojom se kao u kakvom filmu prolomi zvuk gusala i tipičnog grlenog pevanja. To četvrti komšija Rade gusla. Nekako bi bilo bezveze da se ovakva noć ne završi u desetercu.

Dolazi jutro, napadno sunčano upada u stan. Dižem roletne, komšija kija, otvaram potom prozore, vidim da mi je procvetala kadifa, sedam da radim. Baba Nada se pojavljuje ispred kapije. Kuća joj je tamo u dnu, pa par puta dnevno izađe da prekontroliše šta se zbiva ispred, malo da postoji, da vidi možda gde sam ja, da pozove moje dete da mazi mačke, da ode kod komšinice na čaj.

cvece-zemun-komsiluk

„O kakvo divno sunčano jutro“ izgovori poetski, a uvek glasno komšija Pera.
„Dobro jutro Naaado, danas je Miholjdan!“
Reče pobedonosno.
„Sutra će sneg“ dobaci Nada.
„Takva ti je klima sad“, reče da ublaži izjavu.
„Kako je ova mala“, upita komšija.
„A nije dobro.“
„A kako je komšinica Ljilja?“
„Isto loše, odveli je jutros u bolnicu, nismo ni čaj popile.“
„Neće se ni vratiti“, dobi komšija pesimistični stav odjednom i pogleda u nebo.

Podne ubrzano dolazi, donosi privremeni mir prekinut samo vozačima koji uporno ne vide znak za slepu ulicu. Komšija Rade započinje čas istorije i gusala. Podseti me da skuvam čaj što je tetka brala po Sinjajevini… Ispod njega iznajmljuju stan studentima. Pitam se, da li kažu budućim stanarima za neobične muziče sklonosti vlasnika stana iznad…

Ulica se zaglušuje i zadimljuje uz poznate zvuke sa razglasa „Staaare kreeeke, akumulatori“ viče hrapavi glas iz raspadajućeg tamića. Još oni da prođu pa da se radi na miru, pomislih…. i nasmejah se.
Kučići otpočinju seansu zavijanja, peti komšija limar ritmično kucka, ispravlja onaj lim na skupocenim kolima, otkucava ritam još jednog dana naše ulice. Helikopter opet preleće.
Miholjdan je, zaista divan dan.

 

S ljubavlju,
Vaša Mia


  • Autor teksta: Mirjana Manojlović
  • Fotografija (sve sem poslednje) Mina Milenković
  • Disclaimer: Ovo nije sponzorisani post i sva mišljenja su kao i uvek samo moja lična čak i kada bi post bio sponzorisan.
  • Ukoliko koristite ovaj tekst ili njegove delove neophodno je potpisati autora i navesti izvor tj blog www.miamanolo.com

*Šerovanje je ljubav, podelite ovaj tekst sa prijateljima i pinujte ukoliko vam se svideo!*

 


 

    • O pa Kriminal Koko (ime ti je fenomenalno haha) puno ti hvala! Baš je tako kako si primetila, život posmatram takvim očima! 😀 Hvala na divnom komentaru! (Mnogo mi je drago kad ovako otkrijem novog bogera/ku, radujem se da se svi čitamo!) :-*

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti i sledeće HTML tagove i atribute:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>